Кад су били мали (колумна): Гордана Мацић

1. Коју сте основну школу завршили и каква су Ваша сећања из тог периода на наставнике, другове и другарице?

      До трећег разреда основне школе са породицом сам живела у Лапову. Тамо сам похађала  Основну школу ,, Светозар Марковић“. Онда смо се преселили у Ћићевац, где су ми живели бака и дека, па сам до осмог разреда била ђак Основне школе ,, Моша Пијаде“ ( данас се она зове Основна школа ,, Доситеј Обрадовић“ и то је школа у којој сам се и запослила, што је ретко и дивно). Основношколски дани су ми остали у незаборавном сећању. То су дани безбрижности, радости, дружења, првих симпатија. Радо бих се вратила у то време. Тада сам стекла пријатеље за цео живот. Наставници су ми остали у незаборавном сећању. Поштовали смо их и  волели. Многи од њих су нам тада постали узори и заувек то остали .

Мала Гордана Марковић

 2. Шта је утицало да постанете наставница српског језика?

          Искрена љубав и интересовање за предмет који данас предајем родила се у средњој педагошкој школи. Захвалност дугујем својој дивној професорки Диди, изврсном стручњаку и педагогу. Она је у мени препознала  таленат за језик и писану реч.

 3.  Који су Вам предмети у школи били омиљени сем српског језика?

           Веома сам волела и часове руског језика и биологије. Дивила сам се наставници Ирини Пешић и наставнику Миловану Милошевићу и њиховој умешности да нам на креативан и занимљив начин приближе и дочарају лепоту предмета који предају.

4. Има ли предмета који нисте волели?

           У време када сам ја похађала основну школу знање се веома ценило. Зато сам била вредан и предан ђак. Наравно, нисам из свих предмета била једнако успешна. Сећам се да сам пуно труда морала да улажем када сам вежбала физику и математику, па сам их и мање волела.

 5. Да ли сте имали омиљеног наставника/наставницу у школи и због чега?

            Наставници који су мени предавали били су заљубљеници у свој посао. Умели су да пренесу знање својим ученицима. Веома цењени и у школи и у региону, допринели су угледу наше школе. Сваки од њих ми је на свој начин драг, али ћу овог пута споменути своје драге учитељице Јелицу Милорадовић из Лапова и Наду Поповић из Ћићевца. Иако различите по карактеру, обе су се трудиле  да нам на најједноставнији начин пренесу своје знање и да нас безрезервно воле. Ми смо то умели да ценимо.

6. Која Вам је била најслабија оцена у школи?

        Иако сам била одличан ђак, умела сам да добијем и двојку када нисам стигла да научим све на време, јер сам обожавала дружење са вршњацима, вожњу бициклама и истраживање околине. На сву срећу, то је било ретко.

 7. Да ли сте некада ,,побегли“ са часа и зашто?

         Не сећам се да смо моји другови и ја бежали са часова. Тада то није било ,,у моди “. И драго ми је због тога.

 8. Да ли сте некада приметили да сте добили нижу оцену од заслужене?

         Оцењивање је незахвалан посао. Већ споменути наставник биологије Милован умео је да каже да много више воли часове на којима обрађује нову лекцију, него часове испитивања и оцењивања. И заиста је тако. Деси се да наставник и у најбољој намери погреши при оцењивању ученичког знања. Многи ђаци су се нашли у тој ситуацији, па и ја. Иако сам тренутно била разочарана и љута, увек сам се трудила да својим знањем и активношћу докажем наставнику да је погрешио.

  9. Има ли разлике између садашњих ученика и ученика када сте се Ви школовали?

            Деца се нису променила, али окружење и само друштво јесте. Нове технологије донеле су  другачији поглед на живот и промениле свест човека. Што се рада у школи тиче, на може се радити као пре двадесетак година. Због коришћења електронских уређаја од малена, пажња деце је краткотрајна, па се мора уложити много труда како бисмо их заинтересовали. Морамо у раду са данашњим ученицима користити и нове наставне методе и нова наставна средства. Само тако ћемо ићи у корак са временом и успешно  образовати младе, развијајући њихово критичко мишљење.

  10. Каква су Ваша искуства као разредног старешине , поверавају ли Вам се Ваши ученици?

             Бити разредни старешина је леп и изазован задатак. Захтева пуно воље, посвећености и љубави. Увек се трудим да изградим присан однос са својим ученицима, да им будем ,,друга мајка“. Ученици умеју да узврате двоструко, па се наше дружење не завршава њиховим одласком у средњу школу, јер, како је рекла једна моја  драга бивша ученица, срце нас увек води људима код којих је остало.

  11. Да ли је битно какво предзнање имају ученици када дођу у пети разред?

             Наравно да је битно, али није пресудно за даље напредовање ученика.

  12. Који су битни квалитети наставника по Вашем мишљењу?

             Битно је да наставник буде добар човек;  да има знање и да уме то знање да пренесе ученицима; да буде тачан, доследан, истинољубив, амбициозан и изнад свега да буде исти према свим својим ученицима и да их несебично воли.

  13. Шта сматрате својим највећим успехом у раду?

                 Већ дуго радим у просвети и низала сам успехе на разним пољима: од одличних резултата на такмичењима, на литерарним конкурсима и завршним испитима, преко  успешно одржаних огледних и угледних часова и незаборавних приредби. Међутим, мој највећи успех су моји бивши ученици, данас дивни људи,  веома цењени у пословима којима се баве. Поносим се њима.

Интервјуисала Ена Мићић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s