Данас смо вам припремили посебан чланак о одељенској заједници али овај пут из угла наставника као разредног старешине. Поводом ове теме интервјуисао сам три наставника наше школе, а то су: Снежана Антић, Миодраг Димић и Слађана Јовановић.

1.Како мотивишете ученике да сарађују са Вама као са разредним старешином?

Снежана Антић:  Сматрам да је важно изградити поверење између ученика и одељењског старешине. Ученици осете истинску бригу одељењског старешине и осете потребу да узврате. Пружам ученицима пажњу , интересујем се за различите аспекте њиховог школског живота и донекле приватног живота и тако подстичем сараднички однос.

Миодраг Димић: Првенствено тиме што инсистирам на томе да смо сви ми заједно један тим и да ако неки члан не функционише добро читав тим трпи последице. Мислим да су поред тимског рада такође изузетно битни и међусобно поверење, тзв. „фер-плеј“, награђивање добрих поступака, кажњавање поновљених лоших поступака и уз све то непристрасност и доследност. Трудим се, колико знам и умем, да саслушам сваког ученика и сваки његов проблем и да покушамо заједно да га решимо без стреса и трзавица, на обострано задовољство. Некада успемо, некада не, али је битно да се сваки проблем на време пријави како се не би додатно закомпликовао. Такође је веома битан и лични пример, јер ако једно причаш, друго мислиш, а треће радиш, врло брзо биваш раскринкан и остајеш без ауторитета.

Слађана Јовановић: Кроз разговор о сопственим личним искствима, поштујући њихове тинејџерске године, развијајући међусобно поверење и поштовање.

2. Шта ћете учинити да своје предавање прилагодите потребама надареног ученика?

Снежана Антић: Лепо је имати надареног ученика. Такав ученик најпре подстакне мене да дам свој максимум у раду. Таквом ученику померам границе које треба да досегне тако што више пружам, али и постављам више захтеве. Смишљам повремено задатке различите од оних за остале ученике, укључен је у ваннаставне активности, добија савете шта да чита, како да пише, подстичем креативност у изражавању.

Миодраг Димић: На моју велику жалост, наш образовни систем и није баш толико усмерен ка надареним ученицима. Деценијама губимо време на неке бесмислене реформе, углавном наметнуте, преписане и вођене од стране, благо речено, недобронамерних људи.Са оволиким бројем школских предмета и оволиким бројем ученика у одељењу је веома тешко обратити довољну пажњу и на ученике са потешкоћама у учењу, и на просечне, и на оне надарене. Једноставно, нема времена за све то. Ипак, то не треба да буде оправдање за било шта. Што се мене лично тиче, покушавам да стимулишем изузетност још од првих школских дана тако што за сваки беспрекорно урађен тест, без иједне грешке, где је свака тачкица на свом месту, дајем дуплу петицу, а у првом разреду печат са неким лепим дечијим мотивом. То ученицима пуно значи и велики број деце се научи да ради детаљно и педантно. На часовима додатне наставе увек питам ученике која су им интересовања, тако да смо се у претходном периоду бавили спортовима, козметиком и феноменом „reality“ програма. Када говоримо о ученицима који наставу похађају по ИОП-у, сви се углавном бавимо ИОП-ом 1 и ИОП-ом 2, али такође постоји и ИОП-3, програм који је предвиђен за надарене ученике, а који нико из Министарства просвете или Школске управе не потенцира. Ове године сам тестирао петаке на почетку године и један ученик из 5/2 је већ почео да ради по овом програму.    

Слађана Јовановић: Додатном наставом, припремом за такмичење. Мислим да се та надареност одређеног ученика треба развијати и унапређивати. Најважнија одлика у животу једног ученика је образованост.

3. Који је  Вас начин управљања одељенском заједницом?

Снежана Антић: Трудим се да одељењска заједница функционише као тим. Треба да се поштујемо и уважавамо. Сви треба да буду равноправни. Мој однос одељењског старешине је према сваком ученику исти. Трудим се да смишљам активности у којима ће ученици заједнички учествовати.

Миодраг Димић: То је нека мешавина самоуправљања, демократије и аутократије. На пример, ученике пуштам да се сами организују тамо где је то могуће и све то траје дотле док су им резултати добри. У случају да дође до пада у успеху и дисциплини, упозорим их, па ако се и даље настави по старом преузимам ствар у своје руке. Веома је битно и награђивање сваког доброг поступка, као и кажњавање поновљених лоших поступака, без икакве протекције или пристрасности. Што се аутократије тиче, не дозвољавам да било ко буде председник ОЗ-е, или члан Ђачког парламента, већ инсистирам на томе да то буду само они најбољи. Наравно све то мора да буде уз обострано поверење и уважавање. Дечија права се поштују, али колико се поштују то зависи од испуњавања обавеза. Ми јесмо сви једнаки, али нисмо сви исти и не могу иста права да имају они који се труде и понашају беспрекорно и они који не раде ништа и ометају друге. То не би била демократија, него опште расуло.

Слађана Јовановић: Планирањем радионица , бирањем представника одељењске заједнице од стране ученика.

4. Које је Ваше најлепше искуство са одељенском заједницом? 

Снежана Антић: Најлепше искуство сам имала са претходном генерацијом. То ми је био највећи професионални изазов и до сада највећи успех. У петом разреду то је била врло некохерентна одељењска заједница; ученици су међусобно били доста нетрпељиви, понашање и речник су били непримерени узрасту. У седмом и осмом разреду сам најпре од колега чула похвале на рачун своје одељењске заједнице које су се односиле на понашање ученика. Моје одељење је постало сложно и васпитано.

Миодраг Димић: Много је лепше и боље радити са децом него са одраслима. Окружење је много здравије и веселије и утиче и на нас запослене да се осећамо пуно млађе. Имао сам пуно лепих искустава са својим ученицима, тако да сада не могу неко посебно да издвојим. Углавном је најлепше на екскурзијама, којих није било неколико година, а које ће на пролеће коначно бити поново реализоване. Једно од лепших искустава је било када смо у Ужицу били на дечијем игралишту до пола један ујутро уместо да будемо у загушљивој дискотеци. Неки су се клацкали, неки се љуљали, неки причали вицеве и разне догодовштине и било нам је баш лепо. Морали смо да одемо онда када су околни станари почели да негодују због буке.

Слађана Јовановић: Хуманитарне акције кад ученици мог одељења покажу великодушност и велику свест међу другима.

5. Шта по Вашем мишљењу чини доброг наставника, а шта доброг ученика?

Снежана Антић: Добар наставник је онај који одлично познаје садржаје које треба да пренесе ученицима и који уме да подели своје знање са њима. Онај који има јасно постављена правила, који је доследан, који поштује и уважава своје ученике. Добар ученик је васпитано и културно дете. Дете које жели да учи, да ради, да напредује. Добар ученик поштује своје другове и своје наставнике.

Миодраг Димић: Исте ствари чине и доброг ученика и доброг наставника,а то су оне ствари које чине доброг човека. Узалуд је и све знање и сва памет ако једни друге не поштујемо, не уважавамо и не помажемо се.

Слађана Јовановић: Лепо васпитан наставник који воли рад са децом, визионара за бољу будућност деце у Србији. Лепо васпитање чини доброг ученика, ученика као доброг друга, његова хуманост и располагање, самопоштовање и поштовање других.

6. Који су тренутни проблеми у образовању? 

Снежана Антић: Нажалост, стиче се утисак да деци није важно образовање . Данас ученици нису жељни знања. Школу схватају као наметнуту обавезу. Ученици једни другима намећу погрешан став да је срамота учити. Контрадикторно томе је да сви желе добре оцене. Као да се ученици такмиче у томе како ће на што лакши начин без учења доћи до одличног успеха. Сам појам образовање се изгубио. Оног тренутка кад ученици и родитељи буду схватили да поштујући своје наставнике и школу поштују себе и чине добро за своју будућност, школа може поново да постане оно што треба да буде – институција за стицање знања и образовања.

Миодраг Димић: Проблема у образовању има напретек. Први и највећи је то што се у нашој земљи деценијама на образовање гледа као на трошак а не као на инвестицију. Наша реч „образовање“ или „просвета“ не значи „едуковати,обучити“, јер можете обучити и мајмуна да плеше, и пса да хода на две ноге и папагаја да понавља речи. „Образовати“ значи изградити образ или карактер, а „просвета“ значи „просветити“. Наши „генијални“ политичари истичу како су три стуба сваке државе енергетика,здравство и војска. То је аутоматски пут у пропаст. Образовање треба бити на првом месту. Чему енергетика ако је воде нестручни и непоштени људи, чему здравство ако у њему нема хуманости већ само жеља за богаћењем и то на туђој муци, чему војска ако у њој нема патриотизма и пожртвовања? Народи који су на време схватили да је образовање на првом месту су отишли далеко испред нас. Добар је пример Кинеског зида. Кинези су га градили стотинама година, уз огромне трошкове, муку и жртве. Хиљаде и хиљаде људи је страдало током градње. Подразумева се да су посао водили врхунски стручњаци. Када је коначно био завршен, само у првих сто година је било ко зна колико упада непријатеља преко њега, не због тога што није добро направљен, већ због тога што су непријатељи врло лако подмићивали кинеске стражаре. Тада су схватили да није требало градити толики зид ако претходно нисте изградили карактер људима и да је узалуд сав труд ако тога нема. Сваки школски систем треба да има и образовну и васпитну функцију. Код нас углавном тога нема. Стиче се утисак да наше школство има за циљ да од деце направи оне папагаје који ће само да репродукују за оцену оно што су научили и сутрадан одмах забораве, уместо да им изграђује карактер и учи их критичком мишљењу. На свакоме од нас је да се бори најбоље што зна и уме јер су деца данас са свих страна окружена лошим примерима и узорима и све док се то не промени тешко да ће бити пуно боље и у држави, и у породици и у школству. На улазним вратима једног универзитета негде у Африци пише „Пропаст образовања јесте пропаст читаве нације“. Сигуран сам да јесте тако.

Слађана Јовановић: Преобимност наставног плана и програма – нефункционално знање и превелика и лоша употреба дигиталних уређаја ( мобилних телефона, ријалитија, непримерених филмова….)

Аутор: Војин Пауновић

фото личне архиве М.Д. , С.А.